Читанка

ШУМ СМЕНЕ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА, ЈУНА 1966, У ЖИВОТУ ПОВРАТНИКА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
Емиграција тешка као туч
Дуго је и са више страна трајало убеђивање да велики писац прекине живот у егзилу и врати се у отаџбину. Попустио је тек кад је добио личне гаранције тадашњег потпредседника Југославије и најмоћнијег човека УДБ-е Александра Ранковића. Међутим, само два месеца по повратку писца Ранковић је политички одстрељен на Брионском пленуму. Како се то одразило на Црњанског? Пред нама је сећање једног непосредног сведока

Пише: Милован Витезовић

Постоје телевизијска дела која се радо по ко зна који пут гледају. Приказивање таквих дела и није реприза, у оном правом смислу тог израза. Међу таква дела спада и телевизијска екранизација Романа о Лондону Милоша Црњанског.
Видели смо недавно поново екранизовану верзију Романа о Лондону. Тачно драматуршки прочитан роман у скоро свим драмским моментима. Режија је отмена, саобразна стању романа, са невероватним осећањем за равнотежу речи и слике. Балансирана је судбина јунака између отмености и беде, тако да се видела велика отменост беде. Емиграција је тешка као туч. Погођена је тамна боја егзила, најтамнија у души. Госпођа Мира Траиловић режирала је ову ТВ драматизацију са пуном прецизношћу и доследношћу. Ово је сигурно њена најбоља ТВ режија. Глумци су играли сложено, у нијансама: од мига очију, грча на лицу, геста, смеха и плача.
Укупан утисак је потресан. Али се овако екранизован Роман о Лондону све време гледа са непрекидном мишљу на Милоша Црњанског и са неизбежним биографским конотацијама. Како нас мучна судбина главног јунака Николаја Рјепина враћа на мисли о тешкој емигрантској судбини Милоша Црњанског, у том је смислу и овај спомен.
Сећам се како сам давне 1966. године, јуна месеца, у предворју студија 10 Радио Београда, зачуђено, придржавао столицу Милошу Црњанском, на коју он никако није хтео да седне, у свом веома великом узбуђењу, што тада нисам схватао и што ме чак запањивало.
Било је то на снимању једне амбициозне радио емисије о Црњанском, прве по његовом повратку из Енглеске у Југославију, из нове серије радио емисија „Књижевни клуб”.
„Књижевни клуб” је припреман као серија ексклузивно замишљених емисија која ће најавити ново време и рађена је великим средствима и с исто таквим амбицијама. Мислим да су већ три емисије ове серије биле снимљене пре него што је даље снимање обустављено, а редакција „Књижевног клуба” распуштена. Прва је била посвећена Шекспиру и његовим сонетима у препеву Стевана Раичковића, друга српској средњовековној поезији у избору и са коментарима професора Ђорђа Трифуновића, а трећа Милошу Црњанском. Те емисије тако целовите никада нису отишле у етар, јер је цела серија због, бајаги, српског набоја, склоњена у бункер, за нека друга времена. Друга времена за њу никада нису дошла. Бункер је био кобан. Емисије су касније растурене и у деловима коришћене у другим емисијама и у грамофонској продукцији.
„Књижевни клуб” је тада био замишљен као нешто сасвим ново у радио програму, и био је поверен амбициозним спољним сарадницима, дакле, новој редакцији без старих норми и предрасуда, међу којима је једини запослени у Радио Београду био Владимир Буњац, уредник. Буњац сам није могао одбранити емисију у тадашњим идеолошким и до избезумљености будним програмским колегијумима Радио Београда, који су му замерили да је преобраћен, да није био будан и да није бранио програмске интересе Радио Београда, укратко, да није био цензор.

ВЕСТИ КАО ПРЕСУДЕ

Али вратимо се снимању емисије о Милошу Црњанском, са њим самим.
Да би се постигли квалитет и перфекција, „Књижевни клуб” је и по неколико дана сниман у тада највећем и најопремљенијем Студију 10 Радио Београда у Македонској улици. Тако је било и са емисијом у којој нам је главни гост био Милош Црњански, који је у емисију стигао тако рећи из Лондона. А ово се десило првог дана снимања. Снимање је било нагло прекинуто, јер је водитељ емисије Бранислав Сурутка, тада најчувенија звезда говора на Радију и Телевизији, позван у главну зграду Радио Београда да чита вести са партијског пленума. Сурутки су повераване изванредне вести. Пленум је у тим летњим данима држан на мору, као што доликује приликама, а и још нечему: лакшем обезбеђењу. Суруткин глас је требало да вестима да још више званичности, које оне треба да добију, него ли да их чита који други спикер.
Сурутка је отрчао, а Црњански је остао да стоји уз микрофон пецаљку. Млад и надобудан, све време сам покушавао да успоставим неки ближи контакт са великим писцем, али не са значајнијим успехом. Ово је била прилика. Ушао сам у студио и позвао га у хол, где је већ био укључен радио апарат. Успут сам му објаснио да се чекају важне вести. Оставио сам га у холу, међу осталима, и пошао да му донесем столицу. Може се претпоставити да сам био веома брз.
Вести су почеле. Биле су то вести са тзв. Брионског пленума, и данас историјски чувеног. Сурутка их је читао као да чита саму историју, одсечно и пресудно.
Кад сам се вратио носећи столицу, приметио сам необично узбуђење великог песника. Додуше, сви смо били узбуђени, али је његово узбуђење било другачије. Док смо се сви ми радовали „паду полиције” (како смо наивно веровали!), оличене у ликовима Александра Ранковића, Светислава Стефановића и Војина Лукића, дотле је очито узбуђење великог Милоша Црњанског произилазило из забринутости, па и страха.
Био сам стрпљив млад писац са столицом у рукама, али песнику није падало на памет да седне, само ми се махинално захвалио. У његовом погледу било је нечег тешког као олово. Нисам га схватио, па сам ту захвалност сматрао одбијањем контакта.

ИСПОД СТРАЖИЛОВСКЕ ТУГЕ

Сурутка је вести и извештај читао око пола сата.
Наставили смо емисију са две врсте узбуђења. Црњански је пре вести и у елегијама био ведар, а сада таман и у дитирамбима. Ламент над Београдом је имао тестаментаран, тежак звук гласа. Како је Продукција грамофонских плоча Радио Телевизије Београд касније искористила те снимке да направи грамофонске плоче на којима своје песме и своје виђење поезије говори Милош Црњански, може се у поједином моментима уочити прозукло узбуђење, као да Црњански на поједином местима (на плочама је редослед другачији од редоследа снимања – пре вести и после вести) говори са великом зебњом која се преноси и на слушаоца, који бива уверен да му то говори песник у страху.
Снимали смо до касно увече и свима је било јасно да је Милош Црњански другачији, што смо тумачили умором.
После снимања сам се понудио да га отпратим до хотела „Ексцелзиор”, где је привремено са супругом становао. Прихватио је, зачудо, мада млади песници знају бити велика напаст за старе песнике.
Мирисале су липе у Македонској и дуго смо ишли овим кратким путем. Био сам успут брбљив и лакомислен. Црњански је био замишљен и тих, што сам метафорично схватио као тзв. стражиловску тугу.
Док смо причали пред „Ексцелзиором”, имао сам утисак да кроз отворена врата грозничавим погледом прегледава хол хотела. Чак сам и упитао: „Неко Вас чека?” Рекао је: „Не... Надам се да не!” Његова нада је заиста била искрена и срчана. Како сем портира у пустом хотелу и није било никога, његова нада га је оживљавала, чак мислим и олакшавала, постајао је ведрији и ја сам био уверен да су му шетња и свеже вече пријали. Пошао је до портирнице да провери „да ли се госпођа Вида вратила од пријатеља”, не отпустивши ме: „Ако се није вратила – попићемо сок.” Вида се није била вратила. Тако само сели за један од три-четири стола импровизоване летње баште пред хотелом, на тротоару Улице Милоша Великог. Правио сам досетке да то није случајно – Милош Црњански у Улици Милоша Великог, и попио три пива док се није појавила Вида Црњански.
Милошу Црњанском се, на Видино – „Чуо си?” – вратила зебња на лице.
Са том зебњом пуном неизвесности, која се није могла сакрити, ушли су у хотел.

ДОК СЕ СТРАХ КАМЕНИ

Сутрадан нам је прекинуто даље снимање емисије са Црњанским. Детаље не знам јер сам тада био спољни хонорарни сарадник а таквима се не објашњава. Касније сам сазнавао детаље дугих убеђивања великих пријатеља наше књижевности, да се Црњански врати из Лондона у своју земљу, да се врати своме језику и да нема одвојен живот од својих књига. Путовали су људи у Лондон и пред Црњанског истресали пуне кофере прича. Он је повратак страсно желео, али га је дуго одлагао, колебао се и плашио. Дуго га је требало уверавати да му се у Југославији неће ништа догодити, јер нема ни за шта, да је његов егзил безразложан. Једно су могли обећавати Исаковић, Ћосић, Младеновић... Црњански је чекао и друга јемства. Најзад је и то окончано, кад је нека главна јемства дао сам Александар Ранковић... Тек после тих јемстава Милош Црњански се у пролеће 1966. вратио у Југославију, у свој Београд, над којим је тако у Лондону ламентирао...
Из овога се може појмити велика драма песника Милоша Црњанског, којој сам био случајни сведок, јуна 1966. Шта ће бити са његовим јемством, добијеним од Александра Ранковића? Неће ли и његов повратак бити неки доказ против Ранковића, гризла је песника савест. Проклета, топла и дирљива посвета на књигама сабраних дела могла је бити велики доказ за све и свашта у рукама сваког савесног полицајаца, а уз мало злонамерности могло се толико тога напаковати. Бојао се да му се може догодити много шта, јер више није важило да нема ни за шта.
Црњански је, дакле, дрхтао пред полицијом која ће доћи после Ранковићеве. Један је страх већ био упознао и можда превазишао, ако је за то превазилажење могло бити довољно два месеца, кад се појавио други, неизвеснији, непознатији... Био сам случајни сведок тога страха који је Милош Црњански крио у себи и каменио. Не бих претпостављао да ли је то и највећи његов страх, али је и његова величина немерљива. О, парадокса судбине – највећи страх од последица пада Александра Ранковића и његове политике претрпео је онај ко је био под паском полиције, тамо далеко, чак и у егзилу, и која је на том основу, по њеним извештајима, и јемчила његову исправност југословенског грађанина у туђини.

***

Посвета
За сам повратак Милоша Црњанског штампана су му сабрана дела у Београду, која су ваљала да његов повратак учине још величанственијим... За живог писца и нема веће почасти! По сведочењу Момчила Миланкова, сам Црњански се старао да први примерци његових сабраних дела, са посветом пишчеве велике захвалности, стигну на сто тадашњег потпредседника Југославије Александра Ранковића, и то само два дана пре Брионског пленума и Ранковићевог пада.

***

Порота
Слика Милоша Црњанског који стоји у холу пред радио апаратом и слуша прве вести са Брионског пленума увек ми се у сећању враћа као слика човека који стоји пред поротом и слуша пресуду. У овом случају као да му то саопштава сама судбина.

***

Чесма
Пред „Ексцелзиором” смо нашли тему, стање чесме у Великом парку у Ужицу, коју је родном граду даровао Добросав Ружић, песник и министар просвете Краљевине Србије у првој деценији XX века. Добросав Ружић је био отац Виде Црњански, таст Милошев. Занимао се велики песник како би он могао ту чесму да обнови. (За њу се занимао и касније код других и моћних, али му то ужички званичници никада нису дозволили, одбијајући сваки контакт са песником.)